Polica za knjige

Jedna od tezih knjiga koje sam procitala. Ali vi to necete odmah shvatiti. Ema ne dozvoljava da ovo postane samo jos jedan roman sa srecnim ili nesrecnim krajem. Ne dozvoljava da pomislite kako je klasicno, kako ima svoj uvod, razradu, zakljucak. Mada ce vas u pocetku i podsetiti na rad kakvog deteta. Ali u tome i jeste lepota. 

 Zaista je retkost da odrasli ponekad vide svet decijim ocima, da pokusaju da se vrate u ono doba kada im je stolica izgledala ogromno, krevet prostran poput fudbalskog igralista. Spoznati svet u svom izvornom obliku, spoznati ga onakvim kakvim jeste, to je zaista samo deciji dar. Ema nas uvodu u taj cudesni svet kada je sve tako nevino i cisto. Ili mozda nije. 

Pocetak ce vas zbuniti. Naviknuti na suptilnost, zavijene forme mozda ce vam se uciniti i nemogucim to sto citate. A i kako bi kada je objasnjeno iz jednog novog ugla. A onda ce vas stvarnost prodrmati do koske. Pokazace vam koliko su ljudi surovi, koliko je malo potrebno da se sve srusi, kako niko nije siguran. Al ovo nije knjiga o patnjama. Ovo nije jos jedan apel da sacuvamo ovo malo bezbednosti, malo privatnosti. Ovo je knjiga koja pokusava da objasni, sta mi to cuvamo?

 Kada se ustale odredjene norme ponasanja, zaista je tesko da i pomislite da moze drugacije. Da moze postojati nesto vise, ili nesto manje. Nesto sto je suprotno svim nasim poimanjima. Za Dzeka njegov svet je takav kakvim ga on vidi, za njegovu majku svet je sve ono sto ona ne vidi. 

Jedno od pitanja koje se postavlja je da li mi razumemo svet u kome zivimo? Da li je to ono sto osecamo, sto mirisemo, dodirujemo? A sta ako postoji nesto vise, nesto sto nismo ni sanjali? Sta ako je sve ovo samo iskra? Mozda je ovaj trenutak ono sto nam je nametnuto, sto moramo da prozivimo, predjemo, podnesemo. Mozda nam neko diktira kako cemo da izgledamo, ponasamo se, osecamo? Mozda samo meni, ali knjiga kao da se obraca onim sto mi stalno trazimo, zivot posle smrti, raj, pakao, nebeski vrt.. Toliko smo ga zeljni da nismo ni svesni da je on mozda tu, tik iza nas, svuda okolo, da samim svojim bitisanjem ga stvaramo ili unistavamo. A opet ga tako vesto kriju od nas, zavaravaju nas da mi nismo dovoljni, da moramo da imamo i to nesto. Kao da ne mozemo da stvorimo mali univerzum u sebi. 

Sledece na sta nas navodi je odnos ustaljenog i moguceg. Da li ste se ikada zapitali zasto bas tako a ne drugacije? Zasto osuda pada na jedne a na druge ne? Zar to nije jer smo mi tako odlucili? Zamislite da vam neko kaze kako je sve sto ste dosad uradili, svi u sta ste verovali, bilo laz. Zar je samo to dovoljno da se sve preokrene. Kao da nista jace od obicnog ubedjenja vas nije drzalo za to. Mozda, a mozda je to samo nasa podloznost drugima. Jer, covek ne moze da opstane sam, ne moze da zivi onako kako zeli. To mozda jeste licimerno, ali je tako. Sva ta sloboda koju mi prizeljkujemo moze da se ostvari samo u masi. Ali je onda sputana, ogranicena, pogresna. Retki su oni koji mogu da zive bez drugih. Mozda saznaju vise od ostalih, a mozda samo provedu zivot bez jednog svog vitalnog dela.

To nas sve dovodi do kljucnog pitanja, sta smo sve spremni da zrtvujemo zarad ljubavi, zivota, drugih, sebe? Da li se ponasas sebicno ukoliko zelis da zadovoljis svoje nagone? Zasto je nepristojno piljiti ukoliko je to potreba? Da li je ljubav ruzna ukoliko nije stavljena u standardne okvire? Da li majka moze da izabere svom detetu zivot? Da li ima pravo da oducuje umesto njega? Kako iko moze da zna sta je za nekog dobro? Ako je to tacno, zasto ne dopustiti majci da cini to ukoliko ima izbora? Reci da je sebicna, da nema prava, da nije smela, mogla, bila dostojna, zar to nije upravo ono sto trazimo od nje da ne cini?

 Dzek i  njegova majka su toliko bliski da to boli. Njihova veza opisje upravo ono sto je najprirodnije, neraskidivu nit koja spaja dva zivota. Ali dva potpuno razlicita zivota. Jedan koji trazi vise, koji zna za vise, bolje, jace, koji zudi za promenom i jedan kome je svega dovoljno, koji ne zna za nema jer ne zna ni za ima, koji opstaje u surovim uslovima, koji zeli samo ono sto vidi. A ne vidi puno. 

Zar to nije upravo ono sto mi jesmo i sto od nas pravi drustvo? Kako znate sta je za vas najbolje? Kako znate da vam nesto treba? Jer vam to kazu, ponude? A zamislite da sve upoznajete ponovo, da otkrivate svet u svoj njegovoj lepoti? Kako bi bilo da opet imate oci deteta a ne oci proracunatih i ambicioznih? Da li bi vam svet opet izgledao isto? Isto prljav, ruzan, saren i uzvisen?

Ukoliko biste da se vratite u detinjstvo, ukoliko zelite da preispitate svoje stavove, procitajte ovu knjigu. Mozda neke cinjenice sagledate u drugom ruhu. Mozda vam sve dobije jedno novo znacenje. A mozda samo shvatite kako je sve prevara. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Mati pirinca - Rani Manika Prvi deo
• Soba-Ema Donahju
• Sestra - Rozamund Lupton

• Knjige [3]
• Spomenar [0]
• Generalna [0]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom