Polica za knjige

  Klasifikacija bi bila triler, ali ova knjiga je mnogo vise od toga, mnogo jaca, previse emotivna, prepuna misli koje nimalo ne dolikuju trileru. Doduse, spisateljica jeste upala u zamku koju svaki triler nosi, prerano pokazivanje glavnog krivca apsolutnim njegovim izostankom ili pokazivanjem samo najboljih osobina. Ono sto me je odusevilo je sam stil, tako nenametljiv, tako dinamican da mi se, prosto, nekad cinilo da to nije taj zanr..

   Ne zelim da prepricavam knjigu, ukoliko ste je citali, znate sta se desava, ukoliko niste, ne zelim bas sve da otkrijem. Prica pocinje pismom glavne junakinje upuceno sestri cija je sudbina u tom trenutku nepoznata. Uporedo sa njenim prepricavanjem sadasnjosti ide i prepricavanje ne tako daleke proslosti gospodinu Rajtu, tuziocu zaduzenom za slucaj Beatrisine sestre Tes. Prikaz dve sestre tako slicne u sistini a tako razlicitim na delu je poput prikaza onoga sto smo i ono sto bismo hteli da budemo. 

  Beatris je ta koja je stalozena, ozbiljna, ili makar isli da je takva, odmerana, markirana poput odece koju nosi. Vise voli sigurnost i trunce od izazova ili bilo kakvog uzbudjena. Podseca na prikaz savremene zene, rastrzane izmedju doma posla, izmedju ljubavi koju bi mogla nekada da ima i bezbednosti proste veze. Prikaz svakog od nas koji je potcinjen misljenju mase, svesti vecine. Citajuci njena prvobitna razmisljanja, nisam mogla da se otmem utisku da bih verovatno i ja tako reagovala. Ali kako vreme odmice, razni dogadjaji je menjaju, preobracuju iz snobovske usamljenosti u neustrasivu ratnicu spremnu na sve. A sta je to sto ju je tako promenilo, odnosno da li ju je promenilo?? Strah od gubitka je mozda nesto najjace. To nije samo gubitak to je usamljenost koja ostaje, ceznja za tim nekim, ljubav koja nije uzvracena. Da li je to dovoljno da se pokrene motorika zaspala u nama, sve ono sto smo brizljivo cuvali i skrivali ne samo od drugih vec od sebe samih. Ljubav, strah, osecanje nerazumevanja, sve ju je to naglo da izmeni svoja ubedjenja i stavove. Ali kao da ih je ona samo brizno sklanjala u stranu do ovog trenutka. 

  Ono sto je prvobitno bila zamisao menjanja ubedjenja sa svakom stranicom pada u vodu. Pokazivanje kako drustvo je to koje menja nas, kako zeli da utice na dogadjaju prikazujuci ih u svom svetlu je skoro pa motiv ove knjige. Ljudi kao da nisu spremni da se suoce sa necim sto bi bilo suprotno njihovom ubedjenju, suprotno stubovima i temelju na koji se oslanjaju, suprotno svemu na sta su naviklli. Zbog svog dubinskog straha, ono ne zeli da se pokrene vec kao zivi pesak pokusava da uvuce sve koji  mu se suprostavljaju.  Da li to samo znaci koliko je svako od nas postao podlozan i zamenljiv? Koliko se plasimo svojih gresaka da odlazimo u potpuno drugu krajnost, verovanje da smo nepogresivi. Ali retki poput Beatris poznaju sebe i one koje vole dovoljno dobro da bi se tako lako povinovali napadima drustva. A to je vec potpuno drugo pitanje. 

   Zasto smo dozvolili da drugi mogu da nas ubede u nesto za sta znamo da nije istina? Zasto smo dozvolili da ne znamo ljude oko sebe? Sme li majka da prihvati da ne prepoznaje svoje dete?? Sme li sestra da se odalji od sestre?  Ukoliko je o tome rec, nije ni cudo kako lako mogu da nas navedu. Ali to je nasa greska. Zasto dozvoljavamo da zarad mira i zelje da ne saznamo previse propustamo i ono osnovno o nekom. Koliko ste puta culi, nemoj mi reci, ne zelim da znam?? Greska. Morate da znate, morate da zelite. Kako drugacije da budete potpuno uvereni u vasa osecanja i misljenje? 

  Tes je, nasuprot Beatris, olicenje svih zelja i oslobodjenja. Prikazana mladoscu, lepotom i duhom i telom, ona je lisena svih gresaka drustva. Ne prepusta se kovitlacu koji nosi sve nas vec mimo svakog zakona ona zivi svoj mladi zivot. Kroz roman je par puta pomenuto da ona nema cak ni cajnik, i to sa takvim cudjenjem. Da, to je Engleska i to je isto kao da u Srbiji nemate dzezvu za kafu. Ipak, zasto? Zasto pretpostavljamo da nesto mora da se ima, mora da se zna? Koliko duboko idu te nase predrasude da je svako izlazenje iz obrasca ravno smrtnom grehu? Zasto takve ljude odmah nazivamo cudnim, lakomislenim, prevarantima u krajnjem slucaju? Zar nismo mo ti prevaranti jer zivimo zivot koji mozda i ne zelimo, jer radimo stvari koje nam nisu drage, jer, prosto, ne znamo kuda cemo sa nasim zivotom. A onda kada prepoznamo hrabrost u nekom ko zaista udise punim plucima, osudjujemo ga i svim silamma trazimo racionalne razloge za takvo ponasanje.

   Beatris i Tes, dve sestre koje tako mnogo znaju jedna o drugoj da se cak i plase da to iskaziu. Sestre koje se drze zajedno i koje drustve poput naseg moze samo nasilno da razdvoji, jer cak i kada se udalje, one su mnogo blize nego bilo ko od nas. 

  Jos jedan karakter mi je bitan. Gospodin Rajt. Bili su mi cudni odredjeni detalji, za koje se na kraju ispostavlja da i treba da budu cudni, ali sam to pripisivala mom nepoznavanju Engleskog pravosudnog sistema. Ipak, ono sto je nesumnjivo da je gospodin Rajt ono sto svakom od nas treba. Licnost koja ce nas slusati, spasti nas, oblikovati dalje nas zivot, biti tu kada je najvise potrebno i opet nestati kada je svega previse. Mala epizodna uloga koja tek na kraju dobija svoj puni smisao. Ali ja ne zelim da vam otkrivam kraj. Bilo bi mi najdraze kada bi je jos neko procitao pa da razmenimo iskustva..  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Mati pirinca - Rani Manika Prvi deo
• Soba-Ema Donahju
• Sestra - Rozamund Lupton

• Knjige [3]
• Spomenar [0]
• Generalna [0]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom